POGLED IZ CAVTATA

Vilijem Montgomeri
TITOVO NESREĆNO NASLEĐE

Izuzetnim tajmingom, hrabrošću i veštinom, Josip Broz Tito stvorio je jedan veštački svet u jednoj veštačkoj zemlji zvanoj Jugoslavija. Njegov smeli raskid s Moskvom 1948. omogućio mu je da između dve supersile ureže specijalnu nišu za sebe i svoju zemlju. Duže od tri decenije mogao je da igra za ili protiv jedne ili druge, dobijajući pomoć i podršku obe i upravljajući svojim unutrašnjim poslovima bez ikakvog spoljnog nadzora.
Jedan rezultat toga bio je da je u poređenju s ostatkom Centralne i Istočne Evrope iza "gvozdene zavese" Jugoslavija izgledala kao raj. Doslovno svako je mogao slobodno da putuje bilo kuda širom sveta; svako je imao radno mesto koje nije zahtevalo mnogo truda; a plate su bile dovoljne da omoguće sve veću količinu potrošačkih dobara (opet u poređenju sa zemljama Varšavskog pakta). I danas iznenađuje koliko se mnogo ljudi širom bivše Jugoslavije seća ovih dana kao "zlatne ere". Takođe je zanimljivo da su Jugosloveni radije gledali na Istok i razmišljali koliko je njima bolje nego što su gledali na Zapad i videli koliko zaostaju.
Ekonomski sistem koji je Tito uspostavio odražavao je njegovu komunističku ideologiju. On je imao ozbiljne mane, što će biti kasnije opisano, ali je u to određeno vreme i u tom prostoru funkcionisao prilično dobro. To je bilo moguće zahvaljujući gastarbajterima koji su slali novac iz Zapadne Evrope; prihodu od turizma; zaradama građevinskih kompanija koje su radile u zemljama trećeg sveta; finansijskim kreditima Zapada; zatvorenom unutrašnjem tržištu; i obimnim barter trgovinskim aranžmanima sa Sovjetskim Savezom koji su Jugoslaviji omogućavali da prodaje drugorazredne proizvode za naftu i druge resurse.
Ovaj sistem nije mogao da preživi transformaciju koja se dogodila u ostatku sveta nakon pada Sovjetskog Saveza, kraj specijalnog statusa Jugoslavije i, ono što je veoma važno, sopstvene ozbiljne nedostatke. Neki nedostaci bili su slični iskustvima u drugim komunističkim zemljama. Preduzeća su imala daleko više zaposlenih nego što je potrebno kako bi se održala "puna zaposlenost" u zemlji. Često su bila podizana na potpuno nelogičnim, ekonomski neisplativim lokacijama da bi se zadovoljili politički ciljevi - da u svakoj republici postoji čeličana ili da se osigura da izvesni regioni imaju dovoljno mogućnosti za zapošljavanje. Država je nacionalizovala i konfiskovala ogromnu imovinu. Narod su redovno učili da je "kapitalizam" zlo i da su "vlasnici" koji zapošljavaju ljude u stvari živeli na račun rada drugih. Osim u veoma ograničenim i propisanim slučajevima (porodično vođeni pansioni ili restorani, na primer), privatno preduzetništvo bilo je zabranjeno. Bile su zabranjene i strane investicije.
Tito je, međutim, u komunistički prilaz uneo svoj jedinstveni dodatak kroz razvoj koncepta "samoupravljanja". U idealnom smislu, to je značilo da su radnici preduzeća bili njegovi "vlasnici" i odlučivali o svemu u vezi s rukovođenjem i raspoređivanjem resursa. Oni su kolektivno birali sopstveni menadžment, koji je za uzvrat njima polagao račune.
Problem je u tome što su, za razliku od zemalja Varšavskog pakta, koje su imale mnogo gore ekonomske uslove, mnogi Jugosloveni zaista verovali u sopstveni sistem. Radnici i dan-danas veruju da imaju više prava i privilegija u svojim kompanijama nego njihovi parnjaci u drugim zemljama. Oni nisu shvatili ni procenili činjenicu da je jugoslovenska ekonomija bila "kuća od karata" osuđena na propast i da su svi postignuti uspesi bili posledica jedinstvenog položaja Jugoslavije u jedinstvenom vremenu. Verovanje u ovaj defektni, netržišni sistem sa svim njegovim socijalističkim aspektima, uz izazove demontaže infrastrukture i drugih delova sistema, upravo jeste ono što predstavlja Titovo nesrećno nasleđe ostavljeno zemljama bivše Jugoslavije.
Sve vlade u svim zemljama bivše Jugoslavije moraju da vode dnevnu bitku s ovim nasleđem. I dan-danas u preduzećima širom regiona ima previše zaposlenih i svaki pokušaj da se smanji njihov broj i dalje predstavlja političko samoubistvo. Rukovodstva društvenih ili državnih preduzeća plaše se da će izgubiti vlast i privilegije i stoga namerno blokiraju pokušaje da se ta preduzeća privatizuju. U tome često imaju podršku radnika, čak i ako kompanija stalno gubi novac i nije sposobna da plaća svoje zaposlene. Kompanije koje bi u normalnim prilikama odavno bankrotirale i bile zatvorene ostaju na površini zahvaljujući vladinim subvencijama i neplaćanju dugova. Strane kompanije koje uspeju da kupe privatizovane firme gotovo uvek se suočavaju sa značajnim radničkim nemirima i opstrukcijom, zasnovanim velikim delom na vrednosnom sistemu usađenom tokom Titove ere. Uporne sumnje ili predrasude protiv privatnog sektora znače da su, umesto suštinske podrške i ohrabrenja, male firme u ovom regionu daleko više izložene čestim posetama "finansijske policije".
Doslovce svaka vlada u regionu odbila je da se potpuno odrekne velike količine zemljišta, zgrada i drugih poseda što ih je tokom Titovih godina akumulirala država. Ovo odražava ne samo trajnu privrženost fudamentalnim vrednostima socijalizma koje je postavio Tito već i praktičnu realnost da kontrola ove imovine otvara vrata mogućnostima za privilegije, političku korist i znatnu korupciju.
Kontrola snabdevanja električnom energijom koju, na primer, ima vlada Republike Srpske, omogućila je gramzivim zvaničnicima da velike količine struje prodaju na međunarodnom tržištu po nižim cenama, uz navodno odgovarajuće protivusluge. Koliko je stanova koji pripadaju gradskim vlastima u zemljama u regionu dato besplatno ili budzašto za političke usluge ili plaćanje ispod stola? Koliko je državnih firmi dato političkim ljubimcima ili tajkunima za daleko manje novca od njihove tržišne vrednosti? Koliko vladinih zvaničnika besplatno letuje u "gostinskim kućama" što ih poseduju i održavaju vlade? Koliko je državne zemlje dato ljudima s uticajem i novcem, dok obični ljudi čak nemaju priliku da znaju da je ta zemlja na raspolaganju?
Upravo zbog svih ovih pomenutih razloga, zemlje ovog regiona nalaze se gotovo na samom dnu evropskih zemalja na "Indeksu ekonomskih sloboda" Fondacije Heritidž za 2007. Hrvatska se nalazi na 109. mestu u svetu; Bosna na 115, a Srbija čak nije ni rangirana. Sveobuhvatni godišnji izveštaji svake vlade o imovini, akcijama i svemu što poseduju i iznos prihoda koje od toga ostvaruju otkrili bi mnogo toga. Ni za šta od ovog nikom se ne polažu računi. Svaka privatna firma koja investira u neki projekt mora tačno da pokaže šta je sve potrošila tokom godine i koliko je zaradila. Zemlje u ovom regionu ne moraju da prave takve izveštaje i ne postoji javni uvid u njihovo delovanje. Jedini razlog da takav naopaki sistem može opstati jeste to što javnost o njemu ne zna dovoljno, a oni koji znaju su još pod uticajem Titovog nasleđa. Više od bilo čega drugog, ovo nasleđe odlaže ekonomski rast regiona, a time i njegovu političku stabilnost.

(Autor je bivsi americki ambasador u Beogradu)